Преко реке

БАЊАЛУКА, ЛЕПА ПРЕСТОНИЦА СРПСКЕ, ПОСТАЈЕ СРЕДИШТЕ НАЈАТРАКТИВНИЈЕГ ВИДА МОДЕРНОГ ТУРИЗМА
Вођени пустоловним духом
Овај отмени и веома уредни град, без ичег оријенталног у својој нарави и изгледу, и данас чува успомену на Нишлију Тису Милосављевића, генерала и првог врбаског бана, који је за само четири године саградио сва највреднија здања и симболе Бањалуке. А надомак центра, на горски чистом и плаховитом Врбасу, уређени су одлични терени и стазе за истинске авантуристе. Рафтинг, хидроспид, кану, кајак, кањонинг, али и параглајдинг, падобранство, слободно пењање, спелеологија, планинарење... Како то заиста изгледа преносе репортери „Националне ревије”

Пише: Олга Вукадиновић
Фотографије: Зоран Пејашиновић, Душан Милијић

Странцу ће на први поглед пасти у очи много зеленила, дрвореди платана и широке улице које град чине пространим, пуним ваздуха. Том утиску доприноси и чињеница да овде нема солитера. Због трусног тла, објашњавају домаћини. Радозналом оку неће промаћи ни да је ово веома чист град. Опушака, кутија од цигарета, конзерви и друге амбалаже једноставно нема. Неки од наших саговорника то су објаснили добром комуналном службом, док се градоначелник Драгољуб Давидовић с тим баш сасвим и није сложио. Тврди да заслуга подједнако припада и Бањалучанима. Посебна прича је Врбас. И река и њене обале изгледају као да их нека уредна домаћица сваког дана спрема. Тако је бар на оном делу његовог тока који пролази подручјем града а оно баш и није тако мало. Бањалука је са својих 1.239 квадратних километара била трећа општина по величини у некадашњој Југославији. Ако се то има у виду, није тешко замислити колико је труда било потребно да би се река очистила. Велике заслуге за то припадају члановима ронилачког клуба који су снимили корито и прецизно обележили где се какав отпад налази. Захваљујући томе извађено је око 100 шкољки аутомобила, па и читав камион са приколицом.

МНОГО ХТЕО, МНОГО УРАДИО

Од градоначелника смо чули и да у доброј мери за свој данашњи изглед, прилично различит од других градова у БиХ, Бањалука дугује једном Нишлији, Светиславу Тиси Милосављевићу. Први бан некадашње Врбаске бановине, који је из Првог светског рата изашао као бригадни генерал, показао се као веома предузимљив човек: убрзо пошто је постављен 1929, започео је изградњу Хипотекарне банке, Банског двора, Соколског дома, Хигијенског завода, Народног позоришта, Цркве Свете Тројице која је, нажалост, срушена за време немачког бомбардовања. Сва та здања и данас својим изгледом привлаче пажњу. Човек просто не може да прође поред њих а да не помисли да утицај оријента овде није доминантан као у другим градовима БиХ. Очигледно човек великог духа, енергије и градитељске страсти, Тиса Милосављевић се побринуо и за отварање великог броја школа, Етнографског музеја, подизање Градског моста и Градског парка. И све то, кажу, за само четири године. Тај период и данас овде многи помињу као златно доба Врбаске бановине. У знак сећања и захвалности овом бану генералу, Бањалучани су му у непосредној близини Банског двора подигли достојан споменик.
И управо између Двора и споменика пружа се Улица Веселина Маслеше коју мало ко у Бањалуци зове тим именом. За већину она је Господска улица. Странац ће је одмах и лако препознати, не само зато што је пешачка зона. Њене једноспратнице освојиће га својом архитектуром, потпуно другачијом од свега осталог што овде може да се види. Учиниће му се да се за трен обрео у каквом италијанском ренесансном граду. Господска улица није само шеталиште, она је и жила куцавица без чијих дамара Бањалука не може да се осети, доживи. Овде све ври од живота: купује се, шета, седи у кафеима нанизаним један уз други. Углавном до једанаест увече, уколико који не може да се похвали „Златном кашиком”, признањем које се додељује најбољим угоститељима а омогућава, поред осталог, и дуже радно време. Пред поноћ практично све замире. Излазак у касним вечерњим сатима просто је незамислив. Млади, а они су углавном посетиоци кафеа, с тим се тешко мире, али су градски оци за сада непопустљиви. Мало је локала који имају радно време до три, четири ујутру.

БРИЖНО ЧУВАНА РЕЦЕПТУРА

А кад се човек већ нађе у Господској улици, штета је, па макар био и сит, да не скрене иза ћошка и сврати „Код Мује”. Ту се, кажу, једе најбољи бањалучки ћевап. Зашто баш овде, можда ћете помислити. Објашњење је прилично једноставно. Бањалучки ћевап је овдашњи бренд и, по речима Драгољуба Давидовића, заслуга за то припада Муји Ђузелу. Он је тај који га је „измислио”. Мује одавно више нема, умро је пре двадесетак година, али је породица брижљиво чувала рецептуру а посао наставила кћи Емина. Све што се нуди под именом бањалучки ћевап само је боља или лошија копија Мујиног, каже градоначелник.
Уз мало среће, место се може наћи. И док се уз криглу точеног пива упија мирис печеног роштиља, настаје дилема. Какав ћевап узети: велики, средњи, синдикални, мали? Бањалучанима то не задаје бригу, они имају искуства. Са људима са стране је већ друга ствар. Њима је тешко да одлуче а и неизоставно ће питати какав је то синдикални ћевап. Исти је ко мали, лаконски ће објаснити конобар, само се служи у мањем комаду лепиње. Цене и пиву и роштиљу су сличне београдским. Прерачунато у динаре пиво је око 120 а велики ћевап (200 грама меса) 410. Кад смо већ код новца, ваља имати на уму да, за разлику од градова у Србији, у Бањалуци готово нема мењачница. У центру постоји једна, тако су нам бар рекли, а ко хоће да замени новац мора у пословну банку. Динарима се не може плаћати, упркос причама да је то ту и тамо могуће.

ЧАРИ ПЛАНИНСКЕ РЕКЕ

Можда сте читајући ове редове сазнали понешто о Бањалуци што нисте знали, можда сте се успут сетили да је њен најпознатији житељ био писац и народни трибун Петар Кочић, али тешко да вас је ма шта асоцирало на авантуристички туризам. А управо у њега се овде полажу велике наде, с пуним правом. Наиме, од оних 1.239 квадратних километара, на колико се простире бањалучка општина, чак 800 је у функцији „Vrbas Adventure Resort”. Окосница свега је Врбас, брза, плаховита река, захваљујући којој су водени спортови постали традиција овог града. Риболов је свако најстарији, али су за пустолове и љубитеље адреналина далеко занимљивији они екстремни: рафтинг, хидроспид, кану, кајак.
Без обзира где започну, све рафтинг туре се завршавају у Рафтинг центру у Карановцу. И цена им је иста – 33,25 евра – свеједно да ли почињу у 5 км удаљеном Звечају или Бијелом буку до којег има 21 км. Спуштање овом стазом, најдужом, без успутних одмарања траје три и по сата и учеснике углавном оставља без даха. Изазов који пружа дивљи Врбас није баш свакидашњи, па је то свакако било преломно да се на њему одрже и европско и светско првенство у рафтингу.
Посебно узбуђење нуди ноћни рафтинг. Добро осветљена стаза дугачка је нешто преко 800 метара, сасвим довољно да се упамти сваки тренутак који се на њој проведе. Можете ли да замислите осветљене стене теснаца, ковитлац запенушале воде, светлост рефлектора која попут свица поиграва далеко изнад ваше главе и заглушујући хук реке, једини звук који се чује? То опчињујуће јединство човека и моћне природе чини да се заборави све друго, па и страх да ли ће вас скипер успешно провести кроз још један вртлог. А кад се у Рафтинг центру коначно искрца из чамца и срце се смири, нема ничег бољег од окрепљујуће чашице ораховаче коју ће понудити домаћин Мића Самарџија. Одаће вам, ако затражите, чак и тајну како је прави. Шта ћете после, зависи од апетита. Некима у памћењу остаје роштиљ, другима сир, кајмак и уштипци. Округле лоптице меке ко душа.

ПРВО ПА ЖЕНСКО

Хидроспид, спуштање низ брзаке уз помоћ даске, овде је све популарнији спорт, можда због осећаја надмоћи над природом који ствара. За њега стварно треба храбро срце, а има га, судећи по броју љубитеља овог спорта, поприличан број момака. За разлику од њега, кајак и кану су на Врбасу већ дуга традиција.
Људе склоне пустоловинама овде доводи и кањонинг. Спорт који подразумева многе способности и захтева знатну физичку издржљивост. У оквиру „Vrbas Adventure Resort” постоје три локације. Најизазовнији је 17 километара дугачак кањон Цврцке, за чије је савлађивање потребно од шест до десет сати, јер „стаза” води преко водопада, каскада, казана, стрмих литица изнад чијих се врхова виде тек крпице неба. Кањони Угра и Швракаве су далеко краћи, али ко жели да искуша себе, имаће за то прилику.
Могућности авантуристичког туризма у Бањалуци нису само у вези са водом и Врбасом, рекао нам је др Остоја Барашин, директор Туристичке организације овог града. И заиста, природа овде није шкртарила, па отуд, на корак од града, изванредни услови не само за пешачење и планинарење, већ и слободно пењање и спелеологију. Међу бројним пењалиштима, од којих су нека виша од 250 метара, најзанимљивији су кањон Тијесно, део Звечајске клисуре и Камени мост који представља редак природни феномен. На њему се налази чак двадесетак смери, додуше не виших од 40 метара.
Ни овде није крај листи онога што Бањалука нуди на десетак-петнаест километара од центра. На територији града Бањалучани имају чак пет полетишта за параглајдинг. И падобранство је спорт који овде има дугу традицију. Прошле године била је шездесета годишњица од првог скока а извела га је једна жена, Невенка Личина Мајц. Овај јубилеј остаће упамћен и по томе што је тог дана студент Немања Гороња поставио балкански рекорд, извевши 60 скокова у истом дану.

***

Крупа
Авантура какву за неког представља скок у тандему, за неког другог је пешачење до слапова Крупе или успон до истоименог, много пута паљеног и рушеног манастира, са црквом посвећеном светом Илији. Недељом је овде, кажу, велика гужва. Многи долазе верујући у исцелитељске моћи честица блажене Матроне, московске светитељке и чудотворке, почивше од 1952.

***

Гребен
Од цркве манастира Крупа почиње успон на 482 метра висок Гребен и остатке истоименог средњовековног града. Одатле се пружа заиста фантастичан поглед на Врбас и Крупу. Том погледу тврђава вероватно и дугује своје постојање. Одавде је савршено могао да се контролише друм, изграђен још у време Римљана, који је водио ка Сплиту.

***

Реткости
Табла постављена на почетку стазе ка врху упутиће вас да је подручје Гребенске клисуре станиште ретких, угрожених и ендемских врста, као што је Eranthis hiemalis Salisb, биљка која расте на рубу шуме белог граба. Трудили смо се и да уочимо још два ретка овдашња створа, шарку и великог детлића. Наш водич Игор Савић није делио та надања, бар кад је била у питању Vipera berus. Против детлића није имао ништа, али нам се није посрећило.